Mihajlo Pupin - građanin sveta

Mihajlo Idvorski Pupin je izuzetna ličnost, ne samo kao naučnik i pronalazač, već i kao čovek, koji je čvrstom voljom svoga duha i bistrinom uma svesno usmeravao svoj životni put od čobančeta do čoveka koji je zadužio čovečanstvo nasledstvom neprocenjive vrednosti.
Mihajlo je rođen 9. oktobra 1854. godine kao jedno od desetoro dece majke Olimpijade i oca Konstantina, paora iz banatskog sela Idvora. Od pet sinova i toliko kćeri, dečije bolesti nadživeli su samo Mihajlo i njegove tri sestre. Iz svega što je zabeleženo može se reći da otac nije imao posebnog uticaja na razvoj i kasniji život i stvaralaštvo Mihajla Pupina. Nije isti slučaj sa majkom. Ona je stalno bila prisutna u njegovim mislima i rečima. Kod svakog problema razmišljao je kako bi ona postupila u sličnoj situaciji. Njegova majka je osećala svoj nedostatak u tome što nije pismena i uvek je govorila da je slepa kod očiju i da je to jedan od razloga ni da krene dalje od svog sela. Takvu budućnost nije želela svome sinu. Njene reči, često izrečene, pamtio je i u zrelim godinama: "Dete moje, ako želiš da pođeš u svet, kome si toliko slušao na ovim našim poselima, moraš tražiti još jedan par očiju - oči za čitanje i pisanje. Znanje je svetlost koja osvetljava naš put kroz ovaj svet i vodi naš život u budućnost". Majčini saveti i podrška doveli su do toga da mihajlo završi osnovnu školu kao jedan od najboljih đaka. Zbog toga je majci Olimpijadi bilo lakše da ubedi supruga Kostu da svoga jedinca pošalju u Višu školu u Pančevo. Ona je čak i govorila da joj se u snu javio Sveti Sava, za nju simbol učenosti, sa rečima: "Uskoro će škola u Idvoru postati tesna za tvoga sina. Kada to bude, pusti ga da pođe u svet gde može naći više duhovne hrane za dušu svoju, tako željnu znanja i nauke".
Pančevačka Viša škola bila je poznata po strogosti profesora koji su predavali uglavnom na nemačkom jeziku. Ipak, Mihajlo je sve to lako savladavao i bio je najbolji đak, pa su ubrzo profesor Kos, prota i pesnik Vasa Živković i ostali profesori i počeli govoriti da je prerastao i ovu školu i da treba da ide u čuvenu prašku školu u Češkoj. Protiv toga je bio njegov otac, ali Mihajlo ipak odlazi u Prag. Do Praga je putovao dva dana brodom do Budimpešte i jedan dan železnicom. Na tom putu su mu nekoliko bogoslova ukrali pečenu gusku, i iz tog iskustva je shvatio da "u stranu svetu jednim okom uvek bdiš nad onim što imaš, a drugim okom gledaš na stvari koje nemaš". Mihajlo nije na vreme preseo na voz za Prag, pa je stigao u Beč. Tamo su ga carinski činovnici izvređali, nazivajući ga "glupi srpski svinjar" i "buntovno derle". On im je na sve to odgovorio da su u tom Beču "pokradena sva prava i povlastice Vojvodine i Vojne krajine". Upoznao je jedan bračni par iz Amerike koji mu je platio kartu do Praga i, na njegovu molbu, pričao o njegovim "poznanicima" Franklinu i Linkolnu. Upisao se na čuvenu prašku školu, ali je već na početku osećao jaz između đaka češke i nemačke nacionalnosti, koji je dovodio do sukoba. Mihajlo se tukao sa Nemcima i želeo je da ga zbog toga izbace iz škole i da se vrati u Idvor. Ali, u to vreme stiže pismo od sestre o očevoj smrti. Mihajlo je majci pisao da se vraća kući, na očevu zemlju, ali ona o tome nije htela nije ni da čuje, već mu je rekla da ostane u Pragu i završi školu. On je rešio da majci više ne bude na teretu.
Pročitao je oglas u kom je parobrodsko društvo nudilo iseljenicima prevoz na palubi do Amerike za celih 28 forinti. Rešio je da otplovi za Ameriku, iz Hamburga je poslao pismo majci za koje kaže: "Objasnio sam joj da sam po mom mišljenju prerastao škole, učitelje i nastavne metode u Pragu i da sam radi toga rešio da otputujem u zemlju Franklina i Linkolna". Ukrcao se na parobrod "Vestfalija" i krenuo ka Njujorku. Nakon 14 dana plovidbe, 12. marta, "Vestfalija" je uplovila u njujoršku luku. "Prizor koji se tada ukazao pred mojim očima bio je zadivljujući. Prvi utisci iz Budimpešte i Praga bili su bleda slika prema ovoj veličanstvenoj stvarnosti koja mi se ukazala u njujorškoj luci", kaže u svom delu "Sa pašnjaka do naučenjaka". Našao sam se na njujorškom asfaltu, bez rođaka, prijatelja pa i poznananika, sa pet centi u džepu.